....Drugi svetski rat i raspad Jugoslavije
  početna
   
 
1
1
1
1
1
1
1
1

Podunavske Švabe su u II Svetskom ratu očestvovali na obe strane i to isti ljudi, ali u različitom vremenu. A, evo i kako.

Neposredno pred početak invazije na Kraljevinu Jugoslaviju pripadnici nemačke nacionalne manjine su, kao državljani Jugoslavije, mobilisani i upućeni na teren prema postojećim vojnim planovima i strategiji. U kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. brojni vojnici Kraljevine su zarobljeni i transportovani u Nemačku, gde su raspoređeni u više zarobljeničkih logora. Među njima su bili i pripadnici nemačke nacionalne manjine. Posle kratkotrajnog boravka u logorima pripadnici nemačke nacionalne manjine su otpušteni iz logora, dobili su potrebna dokumenta, voznu kartu za povratak i, naravno, dozvolu da napuste Nemačku. Tako su se pripadnici nemač-ke nacionalne manjine - Podunavske Švabe vratili u svoj zavičaj. Vratili su se svojim kućama i svojim porodicama i za njih je rat bio završem, bar tako su mislili.

Jugoslavija je rasparčana i Podunavske Švabe su se našle u tri države: NDH -u - Srem, Mađarskoj - Bačka i Srbiji (Nedićevoj) - Banat, s tim što je Banat bio pod neposrednom upravom Trćeg Rajha. Podunavskih Švaba je u Sremu bilo najmanje: em je Srem najmanji po površini, em ima najmanje stanovnika i još pored toga je i najmanje naseljavan u vremenu naseljavanja. Podunavske Švabe su u Sremu uživale poštovanje režima NDH, kao posledica (straho)poštovanja režima Trećeg Rajha i prema njima nova država nije primenjivala nikakve mere kojima bi umanjivala njihova gađanska prava. Moglo bi se, čak, reći i da su bili blago privilegovani. I Bačka je imala dosta Podunavskih Švaba, jer su u njoj i naseljavani u većoj meri, ali su u novoj državi - Mađarskoj bili izloženi mađarizaciji. Podunavske Švabe su kao nemačka nacionalna manjina u Banatu uživali sva prava kao i svi ostali stanovnici Banata.

U toku rata u Sremu su započele partizanske akcije. Srem je brdovit i šumovit, lako sa sakriti, a sakrivenog je teško pronaći. Ove akcije su bile usmerene ne samo na infrastrukturu i vojne objekte nego u izvesnoj meri i prema Podunavskim Švabama, jer su ih smatrali za direktne predstavnike Trećeg Rajha. Tek pri kraju rata je Srem postao front, tzv. Sremski front, kada je preko Srema prešla sva sila vojske, i jednih i drugih. Tada su i Podunavske Švabe mobilisani u novu, nastajuću vojsku, partizanske jedinice i opet se nisu svi vratili kućama.

U Bačkoj je, izuzev jedne akcije budućih partizana, do tada neorganizovanih, bilo mirno. Ovo je započelo akcijom - napadom na policijsku stanicu u Žablju nekoliko omladinaca koje je predvodio Stevan Divnin Baba (1951. godine proglašen za narodnog heroja). Rezultat ove akcije je bilo nekoliko poginulih policajaca. Ova akcija je izazvala reakciju vojne komande mađarske vojske, koja je u januaru 1942. godine sprovela raciju u Novom Sadu, Žablju i Čurugu, pohapsila i likvidirala više hiljada Srba. Ovaj ratni zločin je bio procesuiran u Mađarskoj, ali su krivci izbegli pravdi. Pošto je Mađarska rat završila na strani svaeznika - pobednika, protiv nje nije pokretan nikakav postupak.

U Banatu je život tekao mirno. Vojnih dejstava nije bilo, civilni život je tekao potpuno kao u mirno doba: škole su radile, ambulante i bolnice takođe, prodavnice su uvek imale potrebnu robu u ponudi, poljoprivrednici su mirno i bez straha odlazili i obavljali svoje poljske radove, ... Banat je imao naveću populaciju Podunavskih Švaba, a s obzirom da je bio pod neposrednom upravom Trećeg Rajha, bio je izabran za "domaćina" osnivanja SS gorske dobrovoljačkem divizije PRINC EUGEN, iako se samo deo njenih pripadnika dobrovoljno prijavio na službu u diviziji. Ova divizija je osnovana 1942. godine. Činili su je pripadnici Podunavskih Švaba iz jugoslovenog i rumunskog dela Banata i jedan manji broj pripdnika nemač-ke nacionalne manjine iz Mađarske ili drugih regiona. Od ukupnog broja mobilisanih oko 10% su činili dobrovoljci 1, dok su ostali bili mobilisani po volji države (Trećeg Rajha). Od ukupnog broja mobilisanih 53% su činili pripadnici Podunavski Švaba iz jugoslovenskog dela Banata. Prisilnoj regrutaciji su, po Himmlerovoj direktivi podlegali svi pripadnici etničkih Nemaca na jugoistoku od 17 - 50, odnosno po potrebi i do 55 godina života 2.

Prema planu vođe banatske nemačke etničke grupe Sep Janka razlog za osnivanje ove SS divizije bio je u očuvanju mira i stabilnosti - održavanje reda i zakona u Banatu, s obzirom da su se u Srbiji već dešavale oružane akcije partizana i četnika 3. Prema prvobitnom planu ova divizija je trebala da broji do 3000 pripadnika.

Sam rat je za većinu Podunavskih Švaba "prošao pored njih". Radili su svoje poslove koje su radili i pre početka rata, Oni koji su smatrali da treba da se uključe u rešavanje političke situacije ratom to su i učinili. Većina njih se odazvala pozivu za mobilizaciju i završila na Istočnom ili drugim frontovima po Evropi. Manji deo njih se priklučio partizanskom pokretu. Većina njih (i jednih i drugih) se nije vratila.

U takvoj političkoj situaciji Podunavske Švabe su dočekale kraj rata. Oni koji su bili oprezniji, "znali da čitaju između redova" ili bili bolje informisani su se spakovali i napustili svoj zavičaj, ostavljajući svu imovinu i spasavajući samo goli život, svoj i svojih bližnjih.

Ostanak i život Podunavskih Švaba u Jugoslaviji nastaloj posle II Svetskog rata nije bio njihov apsolutno voljni izbor. Na to je uticao niz, ili je bolje reći sticaj okolnosti, koje bi sada bilo teško, ne pobrojati nego ni pretpostaviti. Svaki pojedinac je imao svoj razlog ili bar opravdanje zašto je odlučio da svoju egzistenciju, svoj život nastavi u Jugoslaviji. I zašto je odlučio da svoj život, živote svojih bližnjih i svoje dece poveri državi nastaloj na razvalinama predhodne (Jugoslavija), čija vlast je još u toku rata jasno stavila do znanja, da nemačka nacionalna manjina ne može da računa na jednak tretman kao pripadnici ostalih naroda, koji će se smatrati konstitutivnim. Moguće je da su poverovali u ideologiju koju su im plasirale nove vlasti, ali ni jedan od njih nije znao kako će izgledati taj budući socijalizam u Jugoslaviji i da li će u njemu moći da iskažu svoje kvalitete, ljudske pre ostalih.

Jedan broj njih je imao stvorene rodbinske veze sa pripadnicima konstitutivnih naroda, pre svega Srbima, tako da ih je i to malo sputavalo, ne da donesu drugačiju odluku, nego da drugačije razmišljaju od pravaca nove ideologije. Dakle, odluka da ostanu u Jugoslaviji je bila njihov nevoljni izbor.

Podunavske Švabe u raspadu Jugoslavije nisu imale nikakvu ulogu, bili su malobrojni da bi neke političke opcije bile zainteresovane za njihovu podršku, tako da su ih, kao grupaciju, ostavili po strani. Ali, oni su bili građani države koja se raspada i imali su da snose sve posledice toga raspada, kao i svi ostali građani. To znači da su bili mobilisani da li u JNA - vojna vežba, teritorijalnu odbranu ili civilnu zaštitu i da je bilo opasno ne odazvati se takvom pozivu. Mobilisani u JNA su često, izvršavajući komande, bili upućivani u područja koja su prethodno "očistile" paravojne formacije, a koja je trebalo sačuvati u takvom stanju. Dakle, nisu bili angažovani za direktne borbe, već su bili logistička podrška.

Ni u političkom smislu Podunavske Šabe nisu, zbog svoje malobrojnosti i političke neorganizovanosti, imale nikakvu ulogu, da bi se za njih zainteresovala neka politička opcija i pridobila ih. Dakle, Podunavske Švabe u raspadu Jugoslavije nisu igrale nikakvu ulogu, nisu se priklanjali ni jednoj od nekoliko mogućih opcija za rešenje (političko ili ratno) nastale krize. Zbog svoga iskustva bojali su se rešenja političke kroze ratom, a to se upravo dogodilo. Moglo bi se čak i reći da su, iako su preživeli genocid iz II Svetskog rata, priželjkivali da Jugoslavija opstane, ne toliko zbog toga što su mislili da je Jugoslavija kvalitetna država, nego isključivo zbog toga što bi to isključivalo rat i sve posledice koje rat nosi sa sobom.

Raspadom Jugoslavije Podunavske Švabe su se, skoro isključivo, našle u Srbiji, tako da su, iako dispergovani u celom području Vojvodine, nastavili svoj žvot tamo gde su "stali" uoči raspada Jugoslavije.

Stjepan A. Seder


1, 2 - Georg Wildmann: Donauschwćbische Geschichte, Die Tragödie der Selbstbehauptung im Wirkfeld des Nationalismus der Nachfolgestaaten 1918 - 1944, Band III, München 2010. str.671.
3 - Georg Wildmann: Donauschwćbische Geschichte, Die Tragödie der Selbstbehauptung im Wirkfeld des Nationalismus der Nachfolgestaaten 1918 - 1944, Band III, München 2010. str.670.