....Golgota Podunavskih Švaba
  početna
   
 
1
1
1
1
1
1
1
1

Završetak II Svetskog rata zatekao je Podunavske Švabe na više mesta u Evropi. Ipak, najviše ih se nalazilo u svome zavičaju u Jugoslaviji - današnjoj Vojvodini. Ali, tu grupaciju ljudi čine starci, žene i deca. Mlađih ljudi, vojno sposobnih, skoro da i nema, nalaze se na utihnulim bojiš-tima. Oni, preživeli, njih 102.000 1, su pripremljeni za predaju pobednicima u oktobru. Od toga broja uspelo je da pobegne 10.600, dakle skoro tačno 10%. Od ovog broja izručeno je Titovom režimu oko 90.000 2.

U trenutku okončanja rata u Bačkoj se nalazilo još oko 151.000 Podunavskih Švaba, od kog broja je uspelo da pobegne oko 71.500, tj oko 46,5%. Onih preostalih 79.000 se našlo u nemilosti Titovog režima i bilo upućeno u logore. U Banatu je u jesen 1944. godine živelo oko 102.000 Podunavskih Švaba.

Uključujući i Srem može se zaključiti da se u jesen 1944. godine u Jugoslaviji našlo oko 200.000 pripadnika nemačke nacionalne manjine, koji su bili pod nadzorom sovjetskih snaga i partizana. To znači da je do ulaska sovjetske vojske u Jugoslaviju oko 300.000 pripadnika nemačke nacionalne manjine uspelo da "izađe" iz Jugoslavije, evakuacijom ili begom, ili činjenicom da su bili zarobljeni izvan jugoslovenskog nacionalnog prostora.

U logorima je završilo oko 200.000 civila (Podunavske Švabe), što znači da su bili logorisani skoro svi civili koji su ostali u Jugoslaviji. Oko 60.000 civila, skoro trećina, je postalo žrtvom logora i logorisanja 3.

One Podunavske Švabe koje odlučuju da "izađu" iz Jugoslavije čine to na nekoliko načina. Organizuju se po selima ili više udruženih sela i zaprežnim kolima u koja tovare samo najnužnije stvari koje će im trebati u putovanju (hrana za sebe i konje, odeća i obuća). Oni koji su imali manji broj članova familije primaju u svoja kola ljude koji nemaju sopstveni prevoz, ili ih pak ima više u familiji, pa ne mogu svi da stanu u svoja kola. One Podunavske Švabe koje su živele u blizini željezničke pruge su imali mogućnost da svoj zavičaj napuste vozom. To je učinilo njih više hijada, u više polazaka "voza bez voznog reda". Jedan broj njih je napustio svoj zavičaj i vodenim putem, ali to je bio zanemarljiv broj zbog kontrole vodenih puteva od strane saveznika. Uglavnom, mogli bi zaključiti, da su svi oni koji su želeli da napuste Jugoslaviju, to i učinili. Ostali su oni koji su tako odlučili, ali i oni neodlučni, pre svega oni koji su imali veću nepokretnu imovinu. Nisu znali šta znači socijalistička revolucija (ili nisu ni znali da je na delu socijalistička revolucija) i nisu predpostavljali da će im imovina biti oduzeta, na bilo koji način, pre svega i skoro isključivo konfiskacijom.

Izbeglice završavaju svoju golgotu u Nemačkoj, a u manjoj meri i u Austriji. Međutim, naišli su na neprijateljski prijem od strane domaći-na, što ne treba da čudi. Nemačka je bila razorena, delimično i Austrija, privrede nema, hrane nema, a stanovanje po gradovima je svedeno na zavlačenje u ruševine.

Nemačka se u posleratnom periodu suočila sa brojnim problemima i izazovima, kada je prijem izbeglih i raseljenih lica u pitanju. Tada je u Nemačku došlo 12,5 miliona izbeglica. Bili su to državljani Rumunije, Mađarske, Jugoslavije, Čehoslovačke, Baltičkih zemalja, Poljske. Ovi ljudi se razmeštaju u više pokrajina i gradova. U Baden Würtembergu je 1961. godine svaki peti stanovnik bio izbeglo lice. Između izbeglih lica postoje znatne kulturološke razlike, kao što postoje i između izbeglih lica i domaćina. Zato je bilo potrebno, ne samo obezbediti egzistenciju ovih ljudi, nego obezbediti i da se ne stvore uslovi koji bi pogodovali stavaranju nemira ili razvoja takvih društvenih odnosa koji bi narušili upravo uspostavljen mir i stvorene osnove toga mira. U tom smislu bilo je zabranjeno osnivanje sopstvenih stranaka ili organizacija sa političkim ciljevima. Zbog toga u prvom Bundestagu nije bila zastupljena nijedna izbjeglička ili raseljenčka stranka 4

Ipak, nadljudskim naporima, saradnjom domaćina i "gostiju" i, naročito, pomoći Amerike i tzv. Maršalovim planom, Nemačka je obnovljena, može se reći, u rekordnom roku. Veliki doprinos obnovi Nemačke su dale upravo Podunavske Švabe, koji se danas nalaze u najvećem broju u pokrajini Baden Würtemberg, najbogatijoj nemačkoj pokrajini.

Stjepan A. Seder


1, 2 - Georg Wildmann: Donauschwäbische Geschichte, Donauschwäbische Kulturstiftung, Mönchen 2015, str. 297.
3 - Georg Wildmann: Donauschwäbische Geschichte, Donauschwäbische Kulturstiftung, Mönchen 2015, str. 298.
4 - U ovom tekstu su korišćeni podaci iz Baden-württembergische Erinnerungsorte SONDERDRUCK, W. Kohlhammer Verlag Stuttgart 2012 Die Charta der deutschen Heimatvertriebenen.