....Naknadna razmišljanja u populaciji ....Podunavskih Švaba
  početna
   
 
1
1
1
1
1
1
1
1

Posle golgote II Svetskog rata, preživeli Nemci - pripadnici manjinskih naroda u državama iz kojih su bili prognani su, putem svojih izabranih predstavnika, na velikoj skupštini u Štutgartu, u prisutnosti članova Savezne vlade, zastupnika crkava i parlamenta doneli 5. avgusta 1950. godine deklaraciju, u kojoj sagledavaju svoju prošlost, ali i budućnost. Ovaj tekst deklaracije je bio razmatran i potvrđen na skupovima prognanih Nemaca i nosi potpise predsednika zemaljskih saveza prognanih Nemaca, kao i Predsednika centralnog saveza prognanih Nemaca i njihovih državnih saveza.

U raspravama pre donošenja povelje bilo je i izdvojenih predloga za nastavak nacionalsocijalističkog političkog kursa, koji su suzbijeni velikim brojem suprotnih mišljenja. Ova mišljenja su pripremila i kurs pomirenja i evropskog ujedinjenja, uključujući istočno-srednjoevropske susede. Svi govornici pohvalili su Deklaraciju kao dokument novog demokratskog početka, europske integracije i trajnog mira.

Donošenju deklaracije predhodilo je nekoliko sesija, koje su se događale na više mesta u Štutgartu, a samom činu donošenja deklaracije prisustvovalo je preko 70.000 ljudi. Oni su bili okupljeni ispred ruševina gradske uprave. Učesnici su pristigli posebnim vozovima i autobusima iz svih delova Nemačke.

Sama sesija na kojoj je doneta deklaracija započela je svečanošću koju je otvorio orkestar iz Esslingena, udruženja raseljenih umetnika, uvertirom Alberta Lorzinga. Nakon toga je pevački grupa Oberkohen izvela pesmu "Tamo u dubokoj bohemskoj šumi".

Prvi potpis na Deklaraciju je stavio premijer Baden Würtemberga.

Deklaracija je upućena svetskoj javnosti i ima za cilj da ukaže na pravo svakog čoveka na zavičaj, kao i da to treba da bude priznato kao osnovno ljudsko pravo.

U sadašnjem vremenu, kada je proteklo više od 70 godina od njenog donošenja, Deklaracija se sve više može tumačiti kao dokumenat koji je pripremio budućnost Evrope.

Na skupu su se čule i reči da su prognani Nemci iskupljenje za zločine koje su počinili nacionalsocijalisti, ali i reči da se čovek ne može iskupiti zločinima, zbog čega oni, kao prognana lica, ne zahtevju osvetu nego samo pravdu.

Mir u svetu je tek bio uspostavljen, a vojske su još bile u stanju pripravnosti, kada se pojavila ova deklaracija. Možemo reći da je ova deklaracija prva javna izjava o odricanju od upotebe sile u rešavanju krhkih međunarodnih odnosa, stvorenim posleratnih uslovima.

Na sesijama su se mogla čuti i nadanja da će, nakon sveukupnog razmatranja novonastale situacije u svetu, ali pre svega u Evropi, prognanim licima biti omogućen povratak u mesta iz kojih su prognani, te povratak imovine. Često se mogla čuti i parola"vratite nam naš dom". Međutim, ta nadanja su bila neosnovana i nisu ni razmatrana na skupštini na kojoj je doneta deklaracija.

Ova deklaracija predstavlja i početak nastanka savremenih međunarodno priznatih pravnih standarda, kada su u pitanju prava civila u ratu, njihovih života i imovine.

Supotpisnik Deklaracije ispred Nemaca proteranih iz jugoistočne Evrope bio je Franz Hamm (rođen u Vrbasu 18. marta 1900. godine), zajedno sa Erwinom Tittesom i Rudolfom Wagnerom.

 

Deklaracija glasi:

Svesni svoje odgovornosti pred Bogom i ljudimo, svesni svoje pripadnosti hrišćanskoj i zapadnoj kulturi, svesni svoje nemačke narodnosti i u spoznaji zajedničkog zadatka svih evropskih naroda, izabrani predstavnici miliona Nemaca prognanih iz svoga zavičaja odlučili su, nakon zrelog promišljanja i preispitivanja svoje savesti da nemačkom narodu i svetskoj javnosti upute svečanu deklaraciju o dužnostima i pravima, kojih se Nemci prognani iz svoga zavičaja drže kao temeljnih principa i nezaobilaznih preduslova slobodne i ujedinjene Evrope.

1. Mi, prognanici iz svoga zavičaja, odričemo se osvete i odmazde. Te odluke ćemo se držati nepokolebljivo, naročitu u sećanju na beskrajnu tugu koju je čovečanstvu donelo poslednjih deset godina, smatrajući je svetom;

2. Podržaćemo svaki poduhvat koji je usmeren ka stvaranju ujedinjene Evrope u kojoj će narodi živeti bez straha i nasilja;

3. Upornim i neumornim radom sudelovaćemo u obnovi Nemačke i Evrope.

Mi smo izgubili zavičaj, a ljudi bez zavičaja su stranci na zemlji, jer Bog je svakom čoveku opredelio zavičaj. Čoveka silom odvojiti od zavičaja je isto kao i ubiti mu dušu. Takva sudbina snašla je i nas. Otuda se snatramo pozvanim da zahtevamo da naše pravo na zavičaj, kao jedno od Boga datih osnovnih ljudskih prava, bude priznato i ostvareno.

Dogod se to pravo ne ostvari nećemo stajati po strani osuđeni na nečinjenje, nego ćemo u svim delovima našega naroda ostati aktivni i delotvorni u novim, prečišćenim oblicima suživota tolerante i bratske zajednice.

Zato danas, kao i juče insistiramo i zahtevamo:

1. Ista građanska prava kao državljani ne samo pred zakonom, već i u svakodnevnom životu;

2. Pravednu i razumnu raspodelu nedaća poslednjeg rata na čitav nemački narod i časno sprovođenje toga načela;

3. Osmišljenu integraciju pripadnika svih profesija među izganicima u životu nemačkog naroda;

4. Aktivno uključivanje nemačkih izgnanika u obnovu Evrope.

Narodi sveta treba da snose saodgovornost za sudbinu izganika koji su najteže pogođeni teškoćama ovoga vremena.

Narodi u svome delovanju treba da se podrede hrišćanskim obavezama i svojoj savesti.

Narodi se moraju suočiti sa okolnošću da je sudbina nemačkih izgnanika, kao i svih izbeglica svetski problem, čije rešenje iziskuje ogroman napor, spojen sa najvišim osećanjem odgovornosti i dužnosti.

Pozivamo narode i ljude dobre volje da se late posla kako bi se od krivice, nesreće, žalosti, bede i jada za nas sve pronašao put u bolju budućnost.

Štutgart. 5. avgusta 1950.

Stjepan A. Seder