....Postupak na štetu svih
  Heim
   
 
1
1
1
1
1
1
1
1

U cilju poštovanja poreskih i drugih propisa, higijenskih pre ostalih, svaka država, pa i Srbija donosi propise (zakone i sl.) kojima pod pretnjom stroge kazne pokušava da eventualne kršioce ovih propisa spreči u tome. Sve to u cilju očuvanja opšteg zdravlja stanovništva. Novčane kazne su predviđene kao osnovno sredstvo za sprečavanje kršenja zakona, pa su zato novčane kazne dosta stroge - visoke. To bi, principijelno posmatrano, bilo u skladu sa željom zakonodavca da uvede i održi red u oblasti koju tretira, a to je uglavnom sektor usluga, ugostiteljstvo pre ostalih.

Ako ovu tematiku posmatramo spolja, mimo pružaoca usluga, skoro da i ne smemo imati zamerke. Sve se to čini u našem interesu, u interesu korisnika usluga. Ali, pored novčane kazne postoji i jedna, da je nazovemo "sporedna kazna", ili je možda obrnuto, koja se izriče redovno uz glavnu - novčanu kaznu. To je kazna: zabrana obavljanja delatnosti - zatvaranje uslužnog objekta za određeni period.

Država smatra da nema nikakvih posledica od zatvaranja uslužnog objekta, jer se obim i vrednost usluga, pa time i PDV-a koje je ostvarivao zatvoreni objekat, prelije na drugi uslužni objekat. Time je, smatra država, namirena u potpunosti. Ali, to tako izgleda na prvi pogled. Od zatvaranja ovih objekata proističu posedice i po državu, koju ona ne sagledava. Zatvaranjem objekta zaposleni ne primaju platu, dakle nemaju prihoda. Smanjenjem prihoda smanjuje se i kupovna moć zaposlenih, manje kupuju, pa time država ostvaruje manje prihode po osnovu PDV-a. Doduše to su mali iznosi i država ih zanemaruje, ali u zakonu velikih brojeva ovo može da bude i značajna šteta po državu.

Posledice zabrane rada imaju i zaposleni i vlasnik objekta. Zaposleni ostaju bez primanja za dane nerada, da li tako što ih poslodavac uputi na godišnje odmore u vreme u koje nisu želeli i sa kojim ne znaju šta da rade ili tako što im te dane beleži kao neradne i za njih im ne isplaćuje zaradu. Naravno da zaposlenima ne prija "godišnji odmor" u vreme koje nisu planirali, a još manje im prijaju neradni dani, odnosno dani za koje neće dobiti zaradu.

Ni poslodavac nije u boljoj poziciji. Posmatrano sa strane poslodavca, kako može zaposlenima da isplaćuje zaradu, ako firma ne radi i ne ostvaruje prihod. Firma nema nikakve prihode, a rashodi su ostali. Poslodavac mora da podmiruje režijske i ostale troškove, amortizacija teče, dobavljači zahtevaju isplatu za isporučenu robu, a on nema odakle da ostvari prihod koji bi mu omogućio isplatu dospelih obaveza. Isporučenu sirovinu nije pretvorio u svoju robu - usluge i nije ostvario prihod po tome osnovu. Naravno i poslodavac ima pravo na zaradu, koju ne može da ostvari, kao ni zaposleni, jer firma ne ostvaruje prihod.

Problem ne izgleda kao nerešiv, samo treba malo dalje sagledati. Da li bi bilo moguće, ako je konstatovan neki higijenski nedostatak u kuhinji, samo zabraniti rad kuhinje. I to ne za neki duži vremenski period, nego ostavit primeren rok za otklanjanje nedostatka i to proveriti istekom roka, ili po pozivu. To znači da bi restoran mogao da nastavi sa pružanjem usluga pića. Ili, da pogledamo još dalje, da i kuhinja može da radi u nekom delu, na primer da priprema pice, sendviče, kolače...

I primer iz suprotnog pogleda, da ugostiteljski objekat ne može da pruža usluge pića, ali može usluge hrane. To znači da je šank "zatvoren", ali da kuhinja radi.

Ja sam ovaj postupak nadležnih vlasti video ovako. Možda neko drugi vidi drugačije. Dozvoljeno je i poželjno, ali pokušajte bar da malo razmislite o ovome.

Stjepan A. Seder